Forenzika kao način razmišljanja

U poslovnoj praksi, forenzika se gotovo uvek vezuje za konflikt. Ona se priziva onda kada je poverenje već narušeno, kada su odnosi prekinuti i kada je šteta već nastala. Takvo poimanje forenzike svodi je na alat odbrane i opravdanja, a ne na instrument razumevanja.

Međutim, forenzika u svojoj suštini nije odgovor na spor, već odgovor na pitanje kako sistem funkcioniše pod pritiskom realnosti. Ona ne postoji da bi „ispravila" prošlost, već da bi objasnila zašto je prošlost uopšte krenula pogrešnim putem.

Forenzički pristup ne polazi od pretpostavke da je neko pogrešio ili da je neko imao lošu nameru. On polazi od pretpostavke da je sistem u nekom trenutku izgubio sposobnost samokontrole. Greške, nepravilnosti i zloupotrebe nisu izolovani događaji — one su posledica dozvoljenog prostora u kojem su mogle da nastanu.

U malim i srednjim firmama taj prostor je često širok. Odluke se donose brzo, evidencije se vode „razumno", a kontrola se oslanja na poverenje i iskustvo. Dok posao ide dobro, takav model deluje efikasno. Problem nastaje onda kada realnost počne da testira granice tog sistema — kroz poremećaje u novčanom toku, promene tržišta, regulatorne kontrole ili konflikte između partnera.

Forenzika tada ne dolazi kao spasilac, već kao ogledalo. Ona pokazuje gde je sistem bio previše fleksibilan, gde su odgovornosti bile nejasne i gde su odluke prestale da imaju uporište u proverljivim činjenicama.

Firma koja razume forenziku kao način razmišljanja ne čeka krizu da bi se zapitala šta ne funkcioniše. Ona koristi forenzičku logiku da bi sistem stalno držala otpornim, čak i onda kada sve deluje stabilno.