Greška i prevara: zašto institucije ne prave razliku?

U poslovnom diskursu često se insistira na razlici između greške i prevare. Greška se doživljava kao „ljudska", dok se prevara posmatra kao moralni prestup. Takva podela ima smisla u etičkom smislu, ali je u institucionalnom kontekstu često irelevantna.

Sudovi, regulatori i investitori ne donose odluke na osnovu namere, već na osnovu posledica. Netočan finansijski izveštaj proizvodi posledice bez obzira na to da li je nastao iz neznanja, nemara ili svesne manipulacije. Pogrešno iskazane obaveze utiču na odluke trećih lica bez obzira na motiv onoga ko ih je evidentirao.

Forenzika zato ne polazi od pitanja „ko je kriv", već od pitanja „kako je sistem dozvolio da se ovo desi". Ona ispituje gde je kontrola izostala, gde su procedure bile formalne, ali ne i funkcionalne, i gde je odlučivanje prestalo da se oslanja na proverljive informacije.

U praksi, insistiranje na tome da je nešto „samo greška" često služi kao mehanizam odlaganja odgovornosti. Sistem se ne menja jer se veruje da se problem neće ponoviti. Upravo u tom trenutku greška postaje sistemska.

Forenzički pristup ne relativizuje razliku između greške i prevare, ali razume da sistem mora biti projektovan tako da ne zavisi od dobre namere pojedinca. Institucije ne funkcionišu na osnovu poverenja — one funkcionišu na osnovu kontrole.